Veče na školju — Aleksa Šantić

Večernji pejzaž i ljudska patnja

U pesmi „Veče na školju“ iz 1904. godine Aleksa Šantić spaja sliku mora u sumrak sa patnjom siromašnih ljudi. „Školj“ označava malo kamenito ostrvo ili morsku hrid. Dok poslednja svetlost nestaje, zvono okuplja „ubogi puk“ na molitvu.

Pejzaž nije samo pozadina. Mirna pučina i gašenje rumenog zraka prate ljude koji traže utehu. Stih „Ćuti raspeti bog“ ostavlja njihovu molbu bez izgovorenog odgovora. U tom odnosu molitve i ćutanja može se čitati osećanje usamljenosti i nemoći.

Ritam talasanja i zvona

Četiri strofe od po šest stihova smenjuju duže i veoma kratke stihove. Rime poput „plava — spava“ i „zvono — bono“, uz ponavljanje glasova, daju tekstu izraženu muzikalnost. Povratak mraka, crnih hridi i poslednjeg zraka u završnoj strofi zatvara prizor u krug.

Više slojeva iste pesmeVečernji pejzaž, socijalna tema i pitanje utehe međusobno se prepliću. Pesmu zato ovde svrstavamo u društvenu poeziju, uz naglašene pejzažne i misaone motive.

VrstaDruštvena poezija

Tememore i sumrak · ljudska patnja · molitva i tišina

PeriodSrpska moderna · 1904.

Pročitaj ceo tekst pesmeAleksa Šantić

Pučina plava
Spava,
Prohladni pada mrak.
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono
Bono,
Po kršu dršće zvuk;
S uzdahom tuge
Duge
Ubogi moli puk.

Kleče mršave
Glave
Pred likom boga svog —
Ištu. Al’ tamo,
Samo
Ćuti raspeti bog.

I san sve bliže
Stiže,
Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

Tekst prema Wikizvorniku, prenet latinicom. Izvor teksta ↗
Originalno delo je u javnom domenu. Muzička obrada i video pripadaju projektu Melody Tales Music.