Aleksa Šantić pripada pesnicima koji su velike teme približili neposrednom ljudskom glasu. U njegovoj poeziji ljubav nije odvojena od grada i zavičaja, niti je osećanje za narod odvojeno od saosećanja prema poniženom čoveku.
Život i književni put
Rođen je 1868. godine u Mostaru, gradu u kojem je proveo najveći deo života i kojem je ostao duboko privržen. Posle ranog gubitka oca odrastao je u trgovačkoj porodici, ali ga je više od porodičnog posla privlačio književni i kulturni rad.
Bio je jedan od osnivača mostarskog književnog časopisa „Zora“ i važna ličnost kulturnog kruga okupljenog oko društva „Gusle“. Taj rad nije bio samo urednički: Šantić je verovao da poezija, muzika i javna reč mogu da sačuvaju zajednicu i povežu ljude različitog porekla.
Umro je u Mostaru 1924. godine. Grad iz njegovih pesama ostao je i mesto njegovog trajnog književnog pamćenja.
Poetika i prepoznatljiv glas
Šantićeva lirika kreće se između intimnog i zajedničkog. Ljubavne pesme često nose melodiju sevdalinke, dok društvene pesme saosećaju sa siromašnima, iseljenicima i ljudima na rubu. U rodoljubivim stihovima naglasak nije samo na borbenosti nego i na slozi, opstanku i dostojanstvu.
Njegov jezik deluje jednostavno, ali ritam, ponavljanje i zvučnost nose veliki deo smisla. Zato se Šantićevi stihovi prirodno otvaraju muzici: ono što se čita kao ispovest lako postaje glas, refren ili molitva.
Aleksa Šantić u Riznici stiha
U Riznici stiha tri pesme pokazuju tri Šantićeva lica: „Duša“ govori iz prostora intimne odanosti, „Gledao sam“ pretvara sklad prirode u želju za slogom među ljudima, a „Veče na školju“ spaja morski pejzaž, molitvu i sliku ljudske patnje.