Vladislav Petković Dis pisao je iz osećanja da vidljivi svet nije dovoljan. U njegovim pesmama san, tama, sećanje i predosećanje nisu ukras nego način da se govori o krhkosti pojedinca i poremećaju čitavog društva.
Život i književni put
Rođen je 1880. godine u Zablaću kod Čačka. Posle školovanja i kratkog rada kao učitelj preselio se u Beograd, gde je ušao u književni i boemski život prestonice. Nadimak Dis izveo je iz sredine svog imena Vla-dis-lav, uz moguću asocijaciju na antički svet podzemlja.
Zbirka „Utopljene duše“ iz 1911. izazvala je oštre podele. Dok su je pojedini savremenici odbacivali zbog mračnih slika i odstupanja od tadašnjih merila, kasnije čitanje prepoznalo je njenu originalnost i bliskost modernom senzibilitetu.
Tokom Prvog svetskog rata povlačio se sa srpskom vojskom i boravio u Francuskoj. Na povratku ka Krfu 1917. stradao je kada je brod na kojem je putovao torpedovan u Jonskom moru.
Poetika i prepoznatljiv glas
Disova poezija uvodi slike koje deluju kao da dolaze iz sna ili podsvesti. One nisu uvek logički objašnjive, ali stvaraju snažno osećanje slutnje, izgubljenosti i udaljenosti od svakodnevnog sveta.
Istovremeno, umeo je da bude neposredno društven i satiričan. „Naši dani“ ne govori u simbolima nego u optužujućem nizu moralnih obrta, dok ljubavne i misaone pesme češće ostaju u polutami, tišini i neizrečenom bolu.
Vladislav Petković Dis u Riznici stiha
Dve pesme u Riznici pokazuju taj raspon. „Na Kalemegdanu“ beleži prolazni susret i melanholiju koja dolazi tek naknadno, dok „Naši dani“ pretvara razočaranje društvom u snažnu satiričnu optužbu.