„Santa Maria della Salute“ nije samo ljubavna pesma. U njoj je Laza Kostić pred kraj života sabrao ljubav, gubitak, kajanje, veru, snove, prolaznost i jedan od najvećih unutrašnjih sukoba svoje poezije — borbu između razuma i srca.
U njenom središtu nalazi se Jelena Lenka Dunđerski. Ali priča o ovoj pesmi počinje mnogo pre Lenke, u Veneciji, i završava se mnogo posle njene smrti — u snovima jednog ostarelog pesnika.
Priča o Lazi i Lenki vremenom je romantizovana. Dokumenti mnogo jasnije svedoče o Kostićevim osećanjima nego o Lenkinoj strani odnosa, pa ovu priču čitamo pažljivo: odvajajući ono što je pouzdano zabeleženo od onoga što je kasnije postalo književna legenda.
Laza Kostić — pesnik između razuma i zanosa
Lazar Laza Kostić rođen je 1841. godine u Kovilju. Bio je pesnik, dramatičar, prevodilac, novinar, političar i doktor prava, ali pre svega jedna od najoriginalnijih ličnosti srpskog romantizma.
Njegov književni svet često je zasnovan na sudaru suprotnosti: razuma i osećanja, stvarnosti i sna, tela i duha, zemaljskog i nebeskog. Upravo će taj sukob mnogo godina kasnije postati srž „Santa Maria della Salute“.
Kostićev život bio je nemiran. Menjao je sredine, bavio se politikom i novinarstvom, boravio u Novom Sadu, Beogradu i na Cetinju, prevodio Šekspira i bio povezan sa mnogim najznačajnijim ljudima svog vremena. Među njima bila je i porodica Dunđerski.
Ko je bila Lenka Dunđerski?
Jelena Lenka Dunđerski rođena je oko 1870. godine u uglednoj i imućnoj porodici Lazara i Sofije Dunđerski. Bila je njihova najmlađa ćerka.
Iza romantične slike mlade žene koja je postala pesnikova muza nalazila se veoma obrazovana osoba. Školovala se u Budimpešti i Beču, govorila više stranih jezika, svirala klavir i učestvovala u humanitarnim akcijama.
Laza Kostić i porodica Dunđerski bili su bliski, a pesnik je često boravio na njihovim imanjima. Kada se 1891. godine ponovo našao u Lenkinoj blizini, ona je imala oko 21 godinu, a on 50.
Velika razlika u godinama bila je samo jedna od prepreka. Tu su bili i njegov odnos sa njenim ocem, društvene okolnosti, Kostićev sopstveni život i pitanje da li bi takva veza mogla imati budućnost.
Koliko je ono što danas zovemo „ljubavnom pričom Laze i Lenke“ u svim detaljima odgovaralo stvarnim događajima, teško je potpuno utvrditi. Vremenom su se dokumentovane činjenice, sećanja i književna legenda isprepletali. Ono što je izvesno jeste da je Lenka postala jedno od njegovih najvažnijih pesničkih nadahnuća.
„Dve se u meni pobiše sile“
Kostić je problem svoje ljubavi kasnije opisao možda najpoznatijim stihovima pesme:
„Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.“
To nije samo lepa poetska slika. To je ključ cele pesme. Razum mu govori da se povuče, a osećanje ga vuče ka njoj.
U pesmi će mnogo godina kasnije napisati: „Napokon sile sustaše mile, vijugav mozak održa vlast.“ Razum je, dakle, pobedio. Ali stihovi koji odmah slede otkrivaju kako je Kostić tu pobedu video na kraju života:
„Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud…“
On je pobegao od onoga što je želeo jer je verovao da je to razumno. Tek kasnije tu odluku vidi kao bekstvo od sreće.
Julijana Palanački i Lenkina smrt
Laza Kostić se 1895. godine oženio Julijanom Julčom Palanački iz Sombora. Nedugo zatim stigla je vest da je Lenka umrla u Beču, u svojoj dvadeset petoj godini. Kao uzrok smrti navodi se tifusna groznica.
Oko tačnog datuma njenog rođenja i smrti postoje različita navođenja zbog korišćenja starog i novog kalendara, što je kasnije dodatno doprinelo legendi koja se razvila oko njenog života.
Lenkina smrt nije okončala Kostićev odnos prema njoj — promenila ga je. Dok je bila živa, između njih su postojale godine, okolnosti, porodica i društvena pravila. Posle njene smrti ostala je prepreka koju nijedan čovek ne može da ukloni: granica između živih i mrtvih.
Venecija pre Lenke
Naslov pesme odnosi se na čuvenu venecijansku baziliku Santa Maria della Salute. Crkva je nastala posle velike epidemije kuge koja je pogodila Veneciju 1630. i 1631. godine. Mletačke vlasti zavetovale su se Bogorodici da će, ako grad bude izbavljen od epidemije, podići crkvu u njenu čast. Gradnja je poverena arhitekti Baldasareu Longeni i trajala je decenijama.
Ali Laza Kostić je prema tom hramu imao poseban odnos još pre nego što je upoznao Lenku. Godine 1879. napisao je pesmu „Dužde se ženi!“, u kojoj je žalio zbog seče drveća sa jadranskih obala koje je, prema tadašnjoj predstavi, završavalo u venecijanskim građevinama.
Decenijama kasnije vraća se istoj građevini potpuno drugačije. Zato „Santa Maria della Salute“ počinje molbom:
„Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor…“
Ono što je nekada video kao uništeno drvo sada vidi kao materijal od kojeg je nastala lepota koja nadživljava vekove. Ta promena ima duboku vezu sa celom pesmom: kao što je drvo preobraženo u hram, tako će i njegova izgubljena zemaljska ljubav biti preobražena u poeziju.
Lenka se vraća u snovima
Jedan od najvažnijih dokumenata za razumevanje pozne Kostićeve ljubavi jeste njegov „Dnevnik snova“. Pesnik je zapisivao snove u kojima mu se Lenka pojavljuje.
Zato stih „Dođe mi u snu“ nije samo književni ukras. San je za Kostića postao prostor u kojem ponovo može da bude sa osobom koju u stvarnom životu više ne može da sretne. U tom svetu prestaju da važe godine i društvena pravila.
„starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute…“
Smrt je promenila njihov odnos prema vremenu. On stari, a Lenka zauvek ostaje mlada. U zamišljenom svetu posle smrti ta razlika ponovo nestaje.
„A naša deca pesme su moje“
Možda najintimniji deo pesme dolazi u strofi:
„A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag.“
U stvarnom životu nisu imali brak, zajednički dom ni decu. Ali Kostić u pesničkom svetu stvara drugačiji oblik zajedničkog života. Njihova „deca“ postaju pesme.
Poezija postaje mesto na kojem se može ostvariti ono što život nije ostvario. I sama „Santa Maria della Salute“ postaje deo tog zamišljenog potomstva — trag odnosa koji u stvarnosti nije dobio običan ljudski nastavak.
Molitva koja postaje ljubavna ispovest
Pesma počinje kao obraćanje Bogorodici. Pesnik moli za oproštaj i govori o sopstvenim greškama, stradanju, životnim razočaranjima i promašajima. A onda se pojavljuje ona: „Tad moja vila preda me granu…“
Od tog trenutka tekst se menja. Molitva postaje ljubavna ispovest. Ljubavna ispovest postaje elegija. Elegija prelazi u san, a san se na kraju širi do kosmičkih razmera.
U završnim stihovima više nema smirene rezignacije. Postoji gotovo eksplozija zanosa: „U raj, u raj, u njezin zagrljaj!“ Pesnik zamišlja sopstvenu smrt ne samo kao kraj života već kao uklanjanje poslednje prepreke između njega i Lenke.
Zašto je „Santa Maria della Salute“ toliko posebna?
Snaga ove pesme nije samo u biografskoj priči. Da jeste, bila bi zanimljiva kao dokument jedne neobične ljubavi, ali verovatno ne bi nadživela generacije čitalaca.
Njena snaga je u tome što Kostićeva privatna priča postaje univerzalna. Gotovo svako može da razume makar deo onoga o čemu govori: ljubav koja dolazi u pogrešno vreme, odluku koju kasnije preispitujemo, sukob onoga što osećamo i onoga što smatramo razumnim, osobu koja posle gubitka postane još prisutnija i potrebu da pronađemo smisao nečemu što više ne možemo da promenimo.
Poslednja velika pesma
„Santa Maria della Salute“ objavljena je 1909. godine u Kostićevoj zbirci „Pesme“, u izdanju Matice srpske. Laza Kostić umro je sledeće godine, 1910.
Zbog toga pesma danas deluje gotovo kao njegov pesnički testament. U njoj se spajaju teme kojima se bavio čitavog života — lepota, ljubav, razum, zanos, san, smrt i večnost.
Ali iza svih velikih ideja ostaje veoma jednostavna ljudska priča. Čovek je voleo. Verovao je da je razumno da od te ljubavi pobegne. Žena koju je voleo umrla je mlada. A ono što nije mogao da promeni u životu pokušao je da preobrazi u pesmu.
Više od jednog veka kasnije, Laza i Lenka nisu ostali upamćeni po životu koji su zajedno proveli. Takvog života nije ni bilo. Ostali su povezani pesmom.
Ono što je u životu bilo prolazno i nemoguće, umetnost je pretvorila u nešto što traje.
Tekst pesme
Pročitaj ceo tekst pesmeLaza Kostić
Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit’ srce i lub;
tonutʼ o brodu, trunutʼ u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovatʼ u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio maʼ;
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pepo i praʼ,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.
Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
alʼ opet neću nikoga klet’;
štogod je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
alʼ težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznuʼ,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
– svu večnost za te, divni trenute! –
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast,
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnuʼ,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram,
Tad mi se ona odonud javi,
k’o da se bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve k’o u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, alʼ nežežene,
strast nam se bliži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.
A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je u raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: „Evo me, naj!”
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamo li ljude,
zvezdama ćemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
Tekst je proveren prema izdanju na Wikizvorniku, koje prati zbirku „Pesme“ Matice srpske iz 1909. godine. Izvor teksta ↗
Originalno delo je u javnom domenu. Muzička obrada i video pripadaju projektu Melody Tales Music.
Muzička interpretacija
Melody Tales Music donosi „Santa Maria della Salute“ kao muzičku i vizuelnu interpretaciju Kostićevih stihova.
U izradi muzike i vizuelnog sadržaja korišćeni su savremeni AI alati, uz autorski izbor muzike, aranžmana, vizuelnog pravca i konačne obrade.
Old Words. New Melodies.